Tronožac : okrutnost – vezivanje – sloboda

Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail this to someonePrint this page

SEMINAR V.5
25. APRIL 2004.

PRAVCI PRAKSE

TRONOŽAC: OKRUTNOST – VEZIVANJE – SLOBODA

OPAŽLJIVI TEMELJI PSIHOANALIZE
PODSEĆANJE
Poslednji put završila sam pominjanjem jednog tronošca, opažljivih temelja ljudskih postupaka: okrutnosti – vezivanja – pritiska slobode. Nekima izraz sloboda smeta; ti se mogu zadovoljiti izrazom autonomija!

Svaki ovaj stožer prilika je za jedan modalitet patosa:

  • vezivanje, u svojim preobražajima izaziva strepnju;
  • okrutnost izaziva osećanje krivice;

  • pritisak slobode, ako se sputava a da subjekt ne može da se suprotstavi sputavanju, stvara depresiju i osećaj potčinjenosti.

Ova tri modaliteta psihičke patnje zapravo su opažljivi temelji, oni se osećaju, nisu koncepti. Svaki od njih proizvodi pojmove čiji se sadržaji razlikuju od škola do škole, i svaki će se naći na prvome mestu u zavisnosti od epoha i kultura. Pokušaću da ih obradim u njihovoj prvobitnoj vrednosti, kao imanentne osećaje koji mogu da se nastane u svakom ljudskom biću.

UVOD

Kako označiti put kojim ću da krenem? Rekla bih da ja to pokušavam da nađem bes-pojmovne ili pre-pojmovne entitete.

Mislim da smo došli do onog trenutka u istoriji psihoanalize u kom se, ako nećemo da se opredelimo za dogmatsko svođenje, kao rešenje neizbežno nameće sklepavanje pojmova. Ovo nam u prvo vreme olakšava zadatak, ali danas mi se čini neodrživo ako hoćemo da budemo pošteni. Pošto je tako, ne možemo izostaviti svako teoretisanje, a čak i terapeuti najmanje skloni teoretisanju koriste se teorijom, hteli ne hteli.

Mi se uvek vezujemo za ovu ili onu struju, znali to ili ne. A danas, i ne znajući, mnogi analitičari zahvataju iz različitih struja, jer drugačije se ne može.

Rekla sam sebi da bi bilo korisno poći od nekoliko osnovnih ideja koje još nisu pojmovi, koje se dakle još nisu uhvatile u mrežu uspostavljenog psihoanalitičkog diskursa te donekle mogu da predstavljaju osnovu pre-pojmova, entiteta koji imaju smisla za sve na način makar intuitivan. Tri temelja koje sam odabrala nisu uzeti slučajno, ne pravim se naivna!

No najpre ovo: osećaj krivice, strepnja i depresija mogu proisteći i iz mnogih drugih situacija i doživljaja zadovoljstva-nezadovoljstva pored ova tri temelja koje sam pomenula, a koje su osećanja (sentirs). Ona mogu biti premeštena, ili mogu postati nesvesna. Nalaze se na preseku principa zadovoljstva-nezadovoljstva i principa realnosti. No možemo ih razmatrati izvan tog obaveznog konteksta… Nisu to pojmovi od samog početka, čak i ako smo ponekad navedeni da govorimo o nesvesnoj depresiji ili nesvesnom osećanju krivice. Zaista se dešava da dođe do premeštanja afekta, isto onako kao što se neke strepnje ne opažaju neposredno kao takve: postoje ekvivalenti, kao što su somatske manifestacije, grčevi, znojenja, bolovi u trbuhu i tako dalje. Ali retko se dešava da subjekt ne oseća ništa. Mislim da možemo reći da postoje temelji osećaja od kojih se, kad je izražavanje osećaja sprečeno, mogu obrazovati patološke konstelacije.

A GDE JE NESVESNO?

Tad se može postaviti pitanje: da li smo i dalje na polju psihoanalize?

Ti entiteti osećaja mogu se smestiti s ove strane reprezentacija. Verovatno ste primetili da dosad nisam pomenula nesvesno. Tačno: nesvesno je analitički pojam, čak je osnovni pojam analize. Ali, da li je posredi imenica ili kvalifikativ? Ako je imenica, entitet, onda u njoj ima sadržaja, te se možemo pitati od čega je sačinjena. Prema Frojdu, posredi su sadržaji potiskivanja nastalog usled zabrana ili, naprosto, dečje amnezije. No danas to sve treba ponovo pretresti. Nema nesvesnog-imenice ako ne prihvatimo pitanje koje se odnosi na njegove sadržaje, a oni su elementi potisnutih ili u zaborav palih reprezentacija. Ali ima i nesvesnih procesa, a to se razlikuje od sadržaja kao entiteta. Čini se da sve više analitičara staje uz ovaj pristup nesvesnom kao procesu.

Ne mogu da zaobiđem dva fundamentalna pojma, nesvesno i transfer. Za mene je danas nesvesno, ponavljam, u suštini proces; njegovi sadržaji, potisnuti entiteti, nepostojani su i nisu univerzalni. Ipak, može se postaviti jedno pitanje: ne bi li radovi na pamćenju, različitim oblicima pamćenja, koji su danas napravili velik proboj, mogli jednog dana dati odgovor na pitanje o tim potisnutim sadržajima.

Što se transfera tiče, koji ja razlikujem od veze, on je mesto ponavljanja ili uvođenja novina u odnosu na neku patnju.

Sad se vraćam onome što sam nazvala tronošcem: vezivanju, osnovnoj okrutnosti i pritisku slobode. To su temelji, oni nisu deo ponavljanja u transferu. Oni jesu ili nisu. Oni se aktualizuju u životu i u vezi.

1. VEZIVANJE I NJEGOV PATOS, STREPNJA

Nedostatak ili preobražaji vezivanja izazivaju strepnju. Najbučnija posledica manifestuje se strepnjom od odvajanja ili gubitka objekta. Pitala sam se šta bi bio lek za taj osnovni patos: za separacionu anksioznost, kad se pojavi u analitičkom procisu, lek bi bilo večno prisustvo analitičara.

Podsećam da je Boulbi (Bowlby) taj koji je predstavio važnost vezivanja. Vezivanje, međutim, ne spada u Frojdovu teoriju nagona. Prema Frojdu, majka je jedna čisto nagonska majka. Bića su vezana seksualnim nagonima.

Frojd je dao teoriju nagona, ali nije govorio ni o vezivanju ni o dodiru (kontaktu), na šta je vrlo ispravno podsetio Andre Grin (Green). Odsustvo teoretizacije dodira je veoma velik propust. „Dodir“ je Frojd samo pomenuo u delu Totem i tabu. Dodir je, međutim, nusproizvod vezivanja. Na primer, u tretmanu melanholije, dodir je, kao veza bliskosti i empatije, bitan.

Bili posredi vezivanje ili dodir, reč je o odnosu s nekim povlašćenim objektom, u kom objekt nije samo objekt nagona (koji može da ga izmeni) i satisfakcije, nego je objekt koji nije nadoknadiv. On se računa kao takav i uvršćuje se više u trajanje nego u neposredno zadovoljenje. Problematika vremena skopčana je sa svakim vezivanjem, pa i sa dodirom, koji je krhkiji i kratkotrajniji. Ali imati dobar kontakt sa pacijentom podrazumeva poverenje i sigurnost, dakle i pouzdanost objekta. Objekt vezivanja pouzdan je objekt koji se ne da uništiti od nagona. Kad postoji žalost, to je uvek žalost za nekim objektom vezivanja.

Jedan poseban slučaj: tuga u žalosti

Jedna pacijentkinja dolazi i priča: „Odjednom sam osetila kako me obuzima ogromna tuga. Nije bilo nikakvog razloga. Vreme je bilo lepo, sve je išlo kako treba i nisam razumela zašto sam odjednom toliko tužna. Mnogo kasnije, uveče, setila sam se da je tog dana bila godišnjica smrti mog muža. Ja nisam zaboravila taj datum, ali tog sam se dana bavila nečim drugim i nisam posebno mislila na to. Već je toliko godina prošlo, ali nesvesno je ipak radilo, tuga je bila tu, a sećanje ne.“

Ono što se izgubilo, ono što se uvek gubi u žalosti koju je teško izneti do kraja, jeste objekt vezivanja, ne samo objekt nagona, iako je izgubljeni muž ili ljubavnik bio i to. Tu je na delu nesvesno. Afekt je tu, u vidu tuge, ali subjekt ne zna zašto ga je spopala ta tuga. Analitičar ne može da spreči tugu, ali njegovo prisustvo priziva sećanje i time daje priliku za afekt. Analiza ponovo daje značenje afektu. Tuga tad manje plaši i izaziva manje strepnje, pošto ima značenje.

Ako se setimo da je majka, prema Vinikotu, imala dve funkcije, funkciju zavodnice – koja se obraća nagonu, nagonske majke, i funkciju koja smiruje i umiruje, majke vezivanja – vidimo da te dve funkcije mogu biti i u protivrečnosti.

Kad govori o upotrebi objekta u transferu (objekt je ovde analitičar), Vinikot kaže da uništenje objekta ne treba da bude praćeno odmazdom kako bi objekt mogao da preživi van pacijenta. On postaje „realni“ objekt, i tek će tad tad biti objekt koji će analitičar moći da upotrebi. No preživeti posle uništenja u transferu pretpostavlja da analitičar računa na vezu koja je van transfera, te da može, isto tako, i da ne primeni sopstvenu okrutnost umesto odmazde. No to nije uvek lako, i mnogi analitičari i ne znaju da se svete češće nego što misle. Zašto? Zato što ni sama ideja mogućne odmazde analitičara nije deo njihovog teorijskog prtljaga. Najgora odmazda često poprima oblik « žešćeg » tumačenja ili odbrambene šale. Verujem da su svi čitali te Vinikotove tekstove te neću dalje o tome.

Kad je reč o „tronošcu“ okrutnost – vezivanje – sloboda kao temeljima postupaka ljudske vrste, vidimo da raspodela nije jednoznačna. Okrutnost nije svodiva na uništenje objekta, ali učestvuje u njemu, vezivanje je jedna od materinskih funkcija, ali nagon se ne može isprazniti kao pokretač želje. Ovde treba uplesti i vreme: nagon zahteva zadovoljenje, objekt ga zadovoljava ili ne. Ali nagon se uvek vraća, dok vezivanje zahteva trajanje i pouzdan objekt. U igri je upravo potreba za sigurnošću.

U transferu je analitičar čas na strani vezivanja, čas na strani objekta nagona. Ali zadovoljenje nagona mu je uskraćeno, dok on može biti, čak i ne znajući, objekt vezivanja… U principu, analitička situacija i dispozitiv seanse su tu da minimizuju iskrsavanje nagona na mestu ličnosti analitičara. A kad se to desi, neophodno je snaći se da se ne bi postalo, u stvarnosti, predmetom njegovog zadovoljenja!

Holding (Vinikotov termin, otprilike « nošenje ») je jedan od načina zadovoljavanja potrebe za sigurnošću pacijenta i omogućavanja „relativnog“ vezivanja.

U regresijama u transferu, kao što smo videli sa Margaret Litl (Little), vezivanje može da poprimi veoma zahtevne oblike. To uopšte nije bez opasnosti! Svaki propust u zadovoljavanju potreba vezivanja izaziva strepnju, ponekad i nasilje. To podseća na pakao koji ponekad žive parovi. Prisustvo, pouzdanost, redovnost i blagonaklonost neophodni su atributi da bi se vezivanje moglo zadovoljiti, a pri tome ne i pogoršati. Pribegavanje sistematskom frustriranju, sistematskom nereagovanju, često pogoršava vezivanje i beskonačno produžava neke analize time što definitivno infantilizuje analizanda i održava ga u potčinjenosti i zahtevu. Kad sve prolazi dobro, kad analitičar ne frustrira analizanda neprestano, pacijent na kraju stiče poverenje u pouzdanost analitičara i više se ne ponaša kao odbačeno dete koje neprestano mora da trči za objektom svog zahteva. Kod nekih, želja subjekta iskrsava tek od trenutka kastracije – a to se odnosi na nereagovanje na zahtev. Želja nikad nije dostignuta i na njeno mesto dolazi neprestano i beskonačno potčinjavanje i kloniranje. Analitičar kao sadržatelj primitivnih strepnji jeste, isto tako, i aspekt analize koji uzima u obzir važnost vezivanja i njegovu prirodnu posledicu, potrebu za sigurnošću. Taj način gledanja potpuno je stran lakanovskoj analizi, na primer. Ako ta sigurnost izostane, eto strepnje, strepnje koja je, doduše, ponekad produktivna, pod uslovom da patologija nije preteška, i da je analitičar prilično čvrst!

Primer: neprepoznato vezivanje

Jedna mlada žena neće dolaziti desetak dana na analizu jer ide da u seoskome miru piše knjigu zajedno s kolegama. Obavestila je analitičara o ovom prekidu i odlučila da plati propuštene seanse. Analitičar nije rekao ništa, a na poslednjem sastanku pre njenog odlaska bio je besprekorno ljubazan. Ali, za celog svog boravka na selu, iako je bila u dobrom društvu (sa kolegama koje je volela, na poslu koji joj se dopadao), neprestano je patila od snažne strepnje kakvu dotad nije osetila. Strepnja je bila toliko jaka da je morala da uzima sredstva za spavanje i smirenje da bi izdržala. Uporedo s tim je, na svoje veliko iznenađenje, gotovo svake noći sanjala oca, kog ranije praktično i nije sanjala. Oca kog je viđala vrlo retko pošto je rasla u majčinoj porodici, daleko od njega, i to od najranijeg detinjstva. Čim se vratila u Pariz bilo joj je dobro, toliko da je zamalo zaboravila da kaže analitičaru za strepnje i čudne snove koje je sanjala na selu. Kako je to bilo mogućno? Tako što u običaje njenog analitičara nije spadalo da aktuelne afekte u životu pacijenta dovodi u vezu sa transferom. Pacijentkinja je tek mnogo kasnije uspela da poveže odvajanje od analitičara i izostanak sa seansi sa svojim strepnjama i snovima o ocu. Pošto je imala vrlo ćutljivog analitičara, ovaj nije uradio ništa. Možemo se, jasno, pitati da li bi išta promenilo i da jeste. Ne tumačeći ta zbivanja, on joj je prepustio da jednoga dana, sopstvenim sredstvima, sama uvidi povezanost. Pričajući mi tu epizodu, desetak godina kasnije, gunđala je da bi, da je njen analitičar u ono vreme dao tumačenje, ili joj bar ukazao na vremensku podudarnost prekida analize s njenim strepnjama, dobila na vremenu i mogla da postigne i nešto drugo i više. Umesto čega je, kako je sama otkrila mnogo kasnije, godinama zaista kompulzivno raskidala s ljubavnicima, ne mogući išta da preduzme povodom toga iz svog transfera s tadašnjim analitičarem. Šta se dogodilo? Ona nije patila od osećanja krivice što je odlazila, nego od strepnje od gubitka. Možda je tu postojala i nesvesna kivnja na analitičara što ju je pustio da ode a nije rekao ništa, kao ni njen otac kad ju je majka odvela daleko od njega. U transferu je doživela ponavljanje u obrnutom smeru, u smislu: „Radim ti ono što su uradili meni.“ Njena nesvesna reakcija na strah od napuštanja, i njena strepnja odražavale su se u ponavljanju očevog odsustva, koji se vratio da je opseda u snovima. Uvek možemo razglabati o ovoj vrsti naknadne razrade. No ipak je zanimljivo to što je ta sekvenca nastavila da bude aktivna godinama, i jednog se dana sama pacijentkinja upustila u tumačenje. Vidimo, isto tako, do koje nam je mere ponekad nemogućno da uspostavimo najelementarnije veze kad smo previše upleteni. Njoj su bile potrebne godine da bi pomislila na to, ali kad je to jednom uradila, učinilo joj se zaslepljujući očiglednim. Na nesreću, usled neumesnih raskida, izgubila je dragocene prilike da doživi neku trajniju ljubavnu priču.

Prema Frojdu, strepnja, znak konflikta nagona, opšti je ekvivalent svih afekata. Bilo koji afekt, dakle, može da se pretvori u strepnju. Ja ipak mislim da postoji jedna izvorna strepnja koja ne potiče od nekog sukoba nagona: to je strepnja od gubitka objekta ljubavi (vezanosti), ili strepnja od čekanja objekta koji ne dolazi ili koji prevazilazi detetove sposobnosti za čekanje. Objekt se još nije uspostavio kao postojani unutrašnji objekt i ako odvojenost traje duže od nekog vremena, on je izgubljen. To se vraća u svim separacionim anksioznostima. Strepnja od gubitka objekta ljubavi i vezanosti izvorna je strepnja. Upravo se ona pojavljuje kad postoji opasnost od gubitka objekta vezivanja. Zato mislim da je strepnja od gubitka objekta vezivanja deo temelja svakog patosa. Ona je beskrajno razornija od nezadovoljenja nagona. Ili njegove zabrane. Upravo zato, takođe, gubitak objekta ljubavi usled odvajanja izaziva tugu i strepnju (skopčanu sa iščekivanjem povratka), dok žalost nastala usled stvarne smrti izaziva tugu koja nije ni strepnja ni depresija. Uskoro ćemo videti da je depresija u vezi s narcizmom.

2. OKRUTNOST I NJEN PATOS: OSEĆANJE KRIVICE

Okrutnost je razaranje, čisto nasilje, bez posebnog objekta. Objekt dolazi kao pride, jer treba delovati na nešto. Kad se okrutnost obrne, nije posredi Ja (Moi) nego Sebe (Soi) kao osećaj sebe subjekta. Ističem, odmah, da osnovna okrutnost o kojoj govorim nije mržnja.

Kao i maločas, pitam se koji je za nju lek u analizi. Lek je, kao što sam i maločas rekla, sposobnost za opstanak i dobro zdravlje analitičara, ili ono što Vinikot naziva odsustvom odmazde. Ovo se ne ispoljava obavezno „ljubaznošću“, nego verovatnije izvesnom čvrstinom za primanje udaraca bez uzvraćanja, ali i bez prenemaganja – ovo je uvek štetno za osećaj krivice. Analitičari – suviše ljubazni – nikad ne ostavljaju mogućnost analizandu da primeni na njima svoj potencijal okrutnosti i agresivnosti.

U stvari, tu je ulogu vrlo teško odigrati.

Kad sam poslednji put govorila o osnovnoj okrutnosti, nisam dovoljno istakla prvu patnju malog deteta: njegovu nemoć i njome izazvanu teskobu što ne može da nađe zadovoljenje svojih potreba, bile one nagonske ili potrebe vezivanja. No okrutnost se uvlači u tu teskobu. Ona je savremenica Hilflosigkeita. Noviji prevod tog izraza je „bespomoćnost“. Teskoba dobro odražava to stanje napuštenosti i bespomoćnosti. Teskoba je tu kao kompetencija (postoje „negativne kompetencije“) i ne pretpostavlja neki odnos sa uspostavljenim objektom. A pre svega, ona topički prethodi identifikaciji s nekim spoljnim objektom.

Da li je to mogućno? Jeste. Čovekovo mladunče od samog je početka osetljivo na ljudsko prisustvo, njega privlači ljudsko lice, sve to znamo. Ali identifikacija, to je nešto drugo. Lakan je podvlačio da raskomadano telo prethodi identifikaciji sa slikom u ogledalu. Raskomadano telo je za njega bilo lonac za topljenje primitivne agresivnosti. To je nesumnjivo ono što ja nazivam osnovnom (esencijalnom) agresivnošću. Ali ništa mi ne govori da dete svoje telo oseća kao raskomadano! A ipak, okrutnost korene vuče baš odatle.

U analizi, često smo spetljani, jer da bismo dospeli do analizandove okrutnosti, potrebni su uslovi.

Ima osoba koje dolaze toliko izmučene životom da nema ni govora o tome da ih izlažemo toj kušnji, uz pretpostavku da imamo izbora. Njima je potrebno jedno veoma zaštićeno i gostoljubivo mesto kako bi predahnuli i vratili se na ono što ih je ranilo. Nailazi, međutim, trenutak kad je važno da na svetlost može da iziđe njihova sopstvena okrutnost. Ona se ne sublimira tek tako, nekom čarolijom ili zato što je čovek previo sebi rane. Prečesto ne prepoznajemo potrebu za „zloćom“ koja implicira patnju i nemoć. Upravo mi se zato čini važno da pacijenti koji su u stvarnosti bili „žrtve“ uspeju da iziđu iz tog položaja i prepoznaju u sebi pokrete okrutnosti, ne nužno usmerene prema njihovim dželatima. Upravo na ovo mesto postavljam graničnik terapija podrške. Terapeut, samo u cilju popravke, ne može da pristupi okrutnosti.

Osnovna okrutnost, koja se budi prilikom kakve istinske traume ili narcističke povrede, daje svoju energiju zahtevu za priznanjem i potrebi za popravkom. Ali njih ne treba mešati. Osnovna okrutnost je tu, ma koji bili nesrećni preobražaji u životu. Ona je pokretač u mnogobrojnim civilizatorskim radnjama, ali je pre svega energija koja dejstvuje van identifikacije s objektom. Upravo je zato osećanje krivice jedan od njenih nepovoljnih preobražaja, osećanje krivice koje može da se pojavi tek naknadno i koje često ostaje neprepoznato od subjekta, da ne kažemo da je nesvesno. Kad malo dete napadne neki živi ili neživi objekt, to nije iz mržnje. Upravo se u tome ne slažem s Melani Klajn. Mržnja je visoko izdiferenciran afekt. Naravno, mržnja se služi okrutnošću i normalno je naći ih isprepletene, ali kao analitičarima korisno nam je da pravimo razliku između njih. Možemo da ucmekamo neprijatelja i ne mrzeći ga, samo zato što ga se bojimo, ili je on neprijatelj zato što je prepreka zadovoljenju neke životne potrebe. Svako u sebi ima sposobnost da se ne identifikuje s tim drugim ljudskim bićem koje je prepreka, dakle i da mu zada smrtonosni udarac, pa i da se oslobodi straha tako što će ga masakrirati. Mržnja zahteva diskurs, zahteva da objekt bude postavljen u reprezentaciju.

Ta primarna čovekova okrutnost pre svega je sklonost prelasku na čin, čin okrutnosti. Da li je to tad čista razorna energija? I da i ne. Pre je posredi čista životna energija koja tera subjekta da postane aktivan kako bi se izvukao iz neke situacije koju podnosi, i posredi je, prema tome, pokušaj uticanja na svet. Dete koje, igre radi, čupa muvi nožice ne mrzi muvu. Ono se naprosto ne identifikuje s njom. Ono je s druge strane dobra i zla, ono želi da zna.

Upravo u tom smislu i shvatam onaj danas tako moderan pojam što ga upotrebljava Boris Sirilnik (Cyrulnik): rezilijentnost (otprilike: otpornost na udarce, elastičnost, prev.)! Nakon što dožive neku tešku traumu, konstatujemo da će neki postati žrtve, jadati se i patiti, a drugi će, posle istog stradanja, postati aktivni, pa i kreativni. Isto je tako i u jednoj bezmoralnoj ravni: okrutnost koju je probudila trauma daće energiju onome ko je rezilijentan. Rezilijentni upotrebljava tu energiju da bi bio aktivan, da bi prešao na čin. I, obrnuto, onaj ko se zatvara u svoj doživljaj žrtve u opasnosti je da ostane zauvek nezadovoljan onim što mu socijalno nudi kao priznanje ili popravku. Jer, ono što ga ne ostavlja na miru upravo je ono što, u okrutnosti, tera na delanje. Njegova sopstvena želja za činom okrutnosti oduzeta mu je popravljačkim diskursom. Vidimo kako neki ne mogu da prestanu s moljakanjem priznanja koje pak ništa neće moći da zadovolji, zato što njih ne može da smiri priznanje nego osveta koju zahtevaju a na koju nemaju prava. Otuda nemogućnost zaborava, a kod nekih i pribegavanje drugom činu okrutnosti kakav je samoubistvo. Samoubistvo je čin okrutnosti etičkoga čoveka. Ali ono je i čin okrutnosti okrenute protiv sebe iz nemoći da se ubije drugi. Tu se vraćamo prvoj nesreći: dete, nemoćno da deluje na objekt, okreće svoju moć delanja protiv sebe, a naročito protiv sopstvenog tela.

Jedna odlika okrutnosti može se zapaziti kod sasvim malog deteta: ona se brka sa traganjem za zadovoljenjem nagona, bez obzira na bilo kakvu zabranu. Ona izranja, kao što sam rekla, iz intenziteta afekta, svakog afekta, ili iz nezadovoljenog nagona. Malo dete svim sredstvima pokušava da dobije to što želi. Zabrana još nije interiorizovana.

Kod odraslih, ta prva okrutnost kao da je najčešće iščezla lz pojedinačnih postupaka. To je rezultat zahteva kulture. Ali ostaju tragovi, zaostaci okrutnosti, spremni su da se ponovo pojave. Dejstva civlizacije su, nažalost, krhka. Osnovna okrutnost lakše se pojavljuje i ponovo iskrsava u poslovima grupe, zajednice, i u kolektivnim sukobima, uopšte uzev.

Kod pojedinaca je ona teško primetna, osim u teškim patologijama ili u „čistoj“ analitičkoj situaciji u kojoj se „sve“ može reći, kad je mogućno… Zašto? Mislim da je to jedna od stvari koje se najviše sprečavaju, i s pravom. Ima trenutaka kad se okrutnost preobražava u svoje „civilizovano“ izražavanje. Dok se kod sasvim male dece okrutnost vidi golim okom, kod one veće još nalazimo njene tragove u igrama u kojima ima umlaćivanja, ili pak u igrama s životinjama, kad se čupaju nožice muvi… Vidimo da to neki čine bez inhibicije, dok su drugi vrlo rano preterano saosećajni i bore se protiv nepodnošljivih predstava. Možemo se mirno prepustiti zverstvima, čak i u igri, ako smo sigurni da nećemo mi sami biti taj objekt. Treba biti zaklonjen od identifikacije s objektom, a još više od simbioze s njim. Izvor okrutnosti je u objektnom odnosu koji još nije uspostavljen kao objekt mogućne identifikacije. Ovde je posredi sekundarna identifikacija. Ne treba zaboraviti da identifikacija, pa i simbioza, kod nekih traje duže nego kod drugih. Da bi se okrutnost dala videti, barijera odvajanja treba da drži žešće. Govorim o okrutnosti kao o nečem što se razlikuje od mržnje. One su često isprepletene, ali okrutnost za metu ima telo i može biti samo trenutni prelazak na čin, i ne uključuje mržnju prema objektu. Dete koje čereči insekta ne mrzi ga, kao što sam već rekla. To se odigrava u drugoj jednoj ravni. Kasnije, u vreme rata, postoji jedna srećna koincidencija: da bi bio uništen, objekt je označen ratničkim diskursom ili diskursom gnušanja.

Da bi kod odrasle osobe došlo do čina okrutnosti, potrebna su dva elementa:

    • retorika koja označava objekt gnušanja, i
    • grupa, stvarna ili imaginarna, koja obavija aktera okrutnosti minimizujući ili poričući okrutnost čina. To daje narcističku podršku onome ili onima koji se odaju takvim činovima.

Analitičari su skloni tome da uzroke traže u istoriji ili predistoriji pojedinaca. Jedan je uradio ovo ili ono verovatno zato što je njegov otac bio izopačen ili nasilan… Time se ne objašnjava kako velike grupe kriminalaca mogu preći na čin, ni kako to da se civilizovana bića ponekad jedna prema drugima ponašaju kao svinje. Ja sam pre sklona tome da mislim kako tu postoji aktivacija jednog potencijala, jedne sposobnosti vrste koja je zapretana, a koja ume naglo da se rasplamsa, utoliko više što su stvarno ili imaginarno ugroženi grupa, kolektiv ili neko verovanje. Ovde još jednom vidimo da najdivnija hrabrost izvlači snagu iz istog izvora iz kog i najcrnji kriminal. Da su pravdoljubivac, ispravljač nepravdi, nekoristoljubivi junak braća po oružju razbojnika i počinioca genocida, ali i sitnog prestupnika koji se sveti zbog ko zna kog svog ranog jada.

Neprijatna je to pomisao, ali mi kao analitičari imamo zadatak da ne dopustimo da nas obmanu dobra osećanja. Bio mu uzrok plemenit ili nizak, čin okrutnosti je čin okrutnosti, te dugujemo sebi najstrožu bezmoralnost kako bismo imali ma i najmanji izgled da mislimo, umesto da sudimo.

Pitanje koje se postavlja jeste, najpre: kako je, kojim putem, omogućen taj čin?

Između uzroka i posledica nema linearnosti, osim ako je vremenska sekvenca vrlo kratka. Na primer, kad mi nanesu bol, ja na to reagujem tako što udarim izazivača bola. Na isti nači reaguje majka kad ošamari dete koje zamalo nije pregazio auto. Umesto da ga zagrli od radosti, ona ga bije zato što se uplašila te se u njoj probudila okrutnost, kao da joj je neko naneo bol. Jer njoj, zapravo, „neko“ i jeste naneo bol. Ali čim postoji vreme koje je proteklo, čim je ma i najmanja složenost imala vremena da se odigra, tad više nema prostog odnosa između uzroka i posledica. Ti su odnosi uvek prožeti slučajnostima. Kad se okrutnost razulari, tad onaj uzrok iz detinjstva već odavno nije jedini krivac. Ostaje samo neukroćena rezerva osnovne okrutnosti, kao čista energija.

Čin okrutnosti nema uvek neposredan psihološki uzrok, on je buđenje jedne sposobnosti za okrutnost. Sposobnost koja je ostala pritajena ili se u trenutku oslobodila svakog kulturnog investiranja.

Postavila sam sebi pitanja o okrutnosti bez objekta kod nekih pacijenata koji su imali izvesnu zonu autizma. Sve više mislim da autizam postoji i van velikih autista, klinički označenih tako. Setite se „teorije“ Templ Grandin, o kojoj sam govorila pre dve godine. U knjizi Misliti u slikama ona je tvrdila da postoji kontinuum autizma, koji ide od velikih autista do postojanja zona autizma kod naizgled normalnih, ili naprosto neurotičnih subjekata. Sve više delim njeno mišljenje. Šta se dešava u takvim slučajevima? Prema Templ Grandin (danas njenoj široko prihvaćenoj hipotezi), autisti nedostaje empatija. To odsustvo empatije povlači sobom postupke ili misli koje mogu stvoriti okrutnost, u okrutnim činovima ili ne-činovima, zato što subjektima nedostaje imaginarno i sposobnost stavljanja sebe na mesto drugog. Upravo mi se zato i čini da se okrutnost onako često sreće u grupama ili u kolektivu, gde je svaki subjekt izuzet od identifikacije s bilo kim posebno. Uspostavlja se zajednička ne-empatija. Diskurs koji učvršćuje grupu napravio je branu za identifikaciju sa žrtvom, kojoj se onda mirno može nanositi bol.

Pokušaću da dam jedan klinički primer mentalne okrutnosti. Posredi je žena koja je kao mala bila poslušna i slatka do četvrte godine, trenutka kad joj se rodio brat. Njena istorija veli da je posle toga postala pravi demon. Ali istorija ne kaže od čega je bio sastavljen taj demon, odakle je iskrsao, čije je potomak bio, iz kog je kotla izvlačio svoju sposobnost za okrutnost? Kako jedno ljupko dete može da se, samo usled činjenice rođenja malog suparnika, pretvori u demona, što će ostati celog života? U kakvim je lukavstvima to slatko dete nalazilo elemente svoje buduće zlobe?

To je mnogo teže uhvatiti nego vezivanje, a često ga možemo razumeti upravo preko kontratransfera.

Na samom početku ta mi je pacijentkinja rekla da nju svi mrze, da je ona najomrznutija žena u gradu. Na poslu je oduvek, na raznim radnim mestima, imala teškoće u odnosima s ljudima, iako su njene sposobnosti bile uveliko priznate. Nije bila naročito agresivna, nije se svađala. Samo je, i ne znajući, imala neprijatan ton i izazivala sukobe svuda kud bi prošla. Sa mnom je bila vrlo saradljiva – namerno upotrebljavam taj izraz – često mi je odobravala govoreći mi: „Da, tačno tako.“ Imala sam utisak da mi daje dobru ocenu. Poslove ljudi i svoje sopstvene razumevala je tek kad joj se racionalno objasne. Ipak, bila je vrlo emotivna. Ali neko osećanje prema drugome nikad joj nije bacalo svetlost na odnos s njim i na sopstvene destruktivne reakcije. S mužem je bila odvratna, što je i sama govorila, ali nije mogla da se uzdrži, a nije znala zašto. Nije znala da li ga voli, a govorila je: „Nesumnjivo ga volim, pošto je on vrlo zavodljiv, a ja podnosim samo ružne muškarce“. Nije znala šta je ljubav, ali ju je uzbuđivala lepota. To je bilo jedino što ju je uzbuđivalo. Mene je koristila više kao „kouča“, da bi joj bolje uspevali fazoni, ali je imala – i to me je i držalo – istinske uvide i prihvatala je činjenicu da ima nesvesno, što je već bilo dostojno poštovanja. Kako je vreme prolazilo bivala mi je sve odvratnija, te sam počela da razumem njenu nepopularnost, jer to što mi je iznosila iz svoje svakodnevice bilo je natopljeno cinizmom ili je izbijalo iz njene sklonosti da druge koristi kao pione za zadovoljavanje sopstvenih interesa. Ali, zapravo sam uvidela da ona napore ulaže samo u to da drugi steknu dobru sliku o njoj, a ne shvata da je, da bi se imala dobra slika, potrebno izazivati simpatiju. Nije imala prijatelja i žalila se na samoću ne shvatajući njene razloge. Sve sam je teže podnostila. Jednog dana rekla sam joj: „Tražim od vas da mi pomognete da vas ne mrzim, inače se nećemo izvući. Smatram da ste odvratni kad o ljudima govorite kao o pionima.“ To je razumela, te smo pokušale da vidimo kako bih mogla nastaviti da je primam a da je ne mrzim. Rekla mi je: „Ali ja vam govorim ono što osećam, ja ne volim nikoga i jedino zadovoljstvo koje nalazim u životu jeste da dominiram drugima. Sigurno ste primetili da ne pokušavam da dominiram vama, vas mnogo poštujem, bila bih unesrećena kad biste me mrzeli.“ Držala sam se kako sam znala i umela i, začudo, nije mi bila odvratna sve vreme. Spasla ju je njena nespretnost: na kraju je postala dirljiva zbog svog nerazumevanja pripadnika svoje vrste.

Čim bi posredi bili međuljudski odnosi, činilo se da joj nedostaje neka daska. Kad je htela da bude cenjena, uvek je zastranjivala… osim kad bi našla recept da svoje ponašanje ukalupi prema nekom modelu, a u tom joj se slučaju, pošto nije umela da pravi nijanse, dešavalo da prekardaši jer uopšte nije razumevala druge.

Kako razumeti nešto o drugima? Identifikujući se ili poznajući situaciju. Shvatila sam, zapravo, da su kod nje postojale zone autizma. Nije bila sasvim autista, u intelektualnoj ravni bila je vrlo obdarena, ali nesposobna za empatiju. Njena jedina „afektivna“ žica, na neki način, bila je njena kivnost i želja za osvetom. Povodom njene ličnosti moglo bi se govoriti o sadizmu, ali ona nije istinski uživala u patnji koju je nanosila. Ona joj je služila samo da istakne sebe. Samo je davala maha jednoj okrutnosti bez cilja, i to bez osećanja krivice. Naravno, istražila sam njenu istoriju i tišine u njenoj istoriji. Ovde ne mogu da je iznosim. No ipak, jedini afekti bili su ta okrutnost i ono što je izbilo na videlo posle nekoliko godina analize: stid. Stid, a ne osećanje krivice. Ne stid zbog okrutnih želja, nego stid što nije voljena. Veoma se mnogo stidela, recimo, kad je trebalo da kupi samo jednu šniclu, hranu samo za sebe, što je razotkrivalo činjenicu da je sama, dakle da je niko ne voli, i da, prema tome, nije normalna. A toga se stidela. Jezivo se stidela. Uostalom, zato je i ostajala s mužem, koji ju je trpeo samo zahvaljujući tome što je mnogo putovao. S vremenom, na kraju sam se ja vezala za nju. Ne ona za mene… Ali, pošto ja smatram da su osećanja uzajamna, verovala sam da će naučiti… Ta žena „malo“ ilustruje okrutnost u jednini: ta okrutnost nije dovoljno patološka da otkrije neko ludilo ili perverziju, ali je dovoljna da od te žene napravi jedan NLO u društvu. NLO zato što je bila „zlobna“, bez osećanja krivice i bez etike. Danas, posle svega, mislim da je ono što je izbijalo kao okrutnost poticalo od njene nesposobnosti da se identifikuje s drugim, iz njene nesposobnosti za empatiju. U njoj je postojala jedna enklava autizma. Ni u kom slučaju ne bih rekla da je ta žena bila izopačena. A razumela sam i zašto sam osećala da me koristi kao „kouča“ ili kao učiteljicu: ona je bukvalno morala da „uči“ osećanja drugih, pošto nije mogla ni da ih oseti, ni da ih pogodi.

Ta „okrutna“ žena izazivala je okrutnost drugih i trpela je okrutnost kao dete. Okrutnosti je bilo svuda oko nje. Kao pretpostavku iznosim da nije bila „humanizovana“ na vreme. Osnovna okrutnost je ljudska, ali sudbina joj je da bude pritipitomljena, civilizovana, te da prema tome postane neprepoznatljiva. Kod nje, ostala je u prirodnom stanju. Ona je imala nagone, ali ne i vezivanje, ne i osećanje krivice, ne i empatije, i patila je što je različita i što se to vidi.

To je okrutnost u prvobitnom stanju, okrutnost koja nije pretrpela modifikacije sa sazrevanjem i stupanjem imaginarnog u dejstvo. Ona nije mogla da zamisli šta je patnja.

3. PRITISAK SLOBODE I NJEGOV PATOS: DEPRESIJA

Danas neću mnogo govoriti o tome, dovoljno sam elemenata iznela prošli put. Recimo da ja taj pritisak slobode smatram za temelj postupaka svakog ljudskog bića, i to od najranijeg uzrasta. Možemo ga nazvati i tendencijom autonomiji, osim što u njemu uvek postoji jedan element za koji se može pokazati da je po prirodi antisocijalan, dok autonomija predstavlja nešto što je u velikom skladu sa društvom. Kad postoji nemogućnost (unutrašnja ili spoljna) da se primenjuje autonomija, kad postoji prinuda, pojedinac biva utučen. Sve što se protivi pritisku slobode izaziva tužne strasti. Tugu zatvorenika, rečju! Tad se nalazimo u registru lišavanja. Lišavanja slobode kretanja, slobode izražavanja, toga da se bude svoj. Govori se o gubitku objekta kao poreklu depresije. Ja se ovde ne postavljam u područje intersubjektivnosti, ni u rani odnos majka-dete, gde je majka utučena. Kažem samo da, kad ne možemo da uživamo u slobodi, nailazi tuga. Subjekt sahne, bio dete ili odrasla osoba. Tad iskrsavaju modaliteti odbrane i voljnog potčinjavanja, kao delotvorni protivudarci koji mu omogućuju da opstane.

Protivlek je u ovom slučaju pobuna, bekstvo, prelazak na delanje, bilo kakvo, pod uslovom da kida lance. Pobuna pobune radi. Tu možemo naći, i ponovo nalaziti, buđenje primitivne okrutnosti kako bi se otklonila prepreka pritisku slobode. To je jedan od temelja koji se najčešće ne prepoznanje. Koliko smo postali osetljivi na regresiju na zavisnost, recimo, toliko se potreba za slobodom može smatrati karakternim stavom ili odbranom.

Drugi klinički primer

Posle dve godine analize, ja kod te pacijentkinje osećam neku vrstu otpora prema nastavku. Analiza joj je „koristila“, ne stagniramo, ali joj je sve teže da dolazi na seanse. Potom primećujem da to što je obavezna da redovno dolazi na seanse ponavlja jednu situaciju od koje je patila celog života: od nedostatka slobode i od potčinjavanja, najpre roditeljima – svakog četvrtka kod babe i dede da joj pregledaju domaće zadatke, uvek odlična učenica, sa strašnim strepnjama pre odlaska u školu, koju mrzi – potom, kao udata, dok je izvršavala svoje zadatke supruge i majke neprestano sanjajući o avanturističkom životu. To se verovatno moglo pripisati opsesivnoj neurozi… Uostalom čemu tolika odanost dužnostima? No ona je već imala nekoliko pokušaja analize koji su se svi završili naglim napuštanjem s njene strane. Shvatila sam da su to bila bekstva!

Ona je želela da prekine, znajući da nismo završile. Prihvatila sam. Dovoljno bi bilo da insistiram, i ona bi nesumnjivo nastavila, sve do… bekstva. Rekla sam joj da želim da poštujem njenu slobodu, ali samim tim sam joj priredila gadnu zvrčku jer to je prekinulo analizu, a time i mogućnost da pacijentkinja nastavi da se menja. No odlučila sam da joj poklonim poverenje. Složile smo se da prekinemo, a da ona dolazi kod mene kad poželi, svojim ritmom. Dugo nisam imala vesti od nje te sam rekla sebi da sam napravila glupost. Ali, posle šest meseci, pozvala me je: potom je nastavila da dolazi sasvim neuredno, i njena se analiza tako nastavila još dugo, na način „rasturen“ kako je govorila. Njoj je bilo potrebno da razbije nametnuti ritam i da se oseća slobodnom da dolazi ili ne dolazi. Od tog trenutka, njene krize migrene i astme potpuno su iščezle.

NAGON SMRTI / PRINUDA PONAVLJANJA I TRONOŽAC

Ova tri temelja koji „polaze“ od prvoga jada, bespomoćnosti, povezuju se s velikim frojdovskim nagonima. Postoji jedan aktuelni problem, a to je pojam nagona smrti. Da li je to nužan pojam u analitičkoj praksi, ili je pak samo pojam za mišljenje na apstraktan način?

To je škakljivo pitanje. Ja se ne mogu svrstati samo uz intersubjektiviste. Temelji (afekti-nagoni, osećanja) svakako su tu. Oni se proveravaju i aktualizuju prema reakcijama sredine, ali postoji nešto što je svojstvo svakog subjekta, ma kakva bila okolina.

I sad, evo mog privremenog stava:

Možemo ostati u okviru intersubjektivne analize i napustiti mnoge aspekte teorije nagona, ali ne možemo izbeći da se opteretimo prinudom ponavljanja. Ako preuzmemo moja tri stožera, pak, ne možemo zaobići činjenicu da je okrutnost povezana s destrukcijom. Ona je, dakle, prema Frojdu, delimično povezana s nagonom smrti na njegovoj aktivnoj strani. Vezivanje je neka vsta traganja za sigurnošću i mirom nagona. Ne podseća li to na neku vrstu homeostaze, na drugu verziju nagona smrti, na njegovoj pasivnoj strani? Što se pritiska slobode tiče, on je pre svega kretanje, te samim tim predstavlja jedan mogućni aspekt nagona života, u onome što taj nagon može imati kao atipično u odnosu na svoju frojdovsku specifičnost, koja je pre svega seksualna. Ali na primitivniji način, ja velim da je život pre svega kretanje.

Izgleda da ponovo zapadam u dva velika frojdovska nagona. Ako iz praktičnih razloga možemo bez pozivanja na nagone, kako onda zadržati prinudu ponavljanja, onoliko prisutnu u kliničkom radu? Ona se ipak nalazi u osnovi većine neuroza, ona na pozornicu izvodi ono čega se najviše plaši i čovek najudaljeniji od psihoanalize: da će se to vratiti, da će se ponoviti. Zla kob, na neki način.

Tad valja odabrati: ili ćemo je objasniti na neki drugi način, a ne Frojdovom teorijom nagona, to jest pribeći ćemo aktuelnim teorijama o pamćenju – prinuda ponavljanja bila bi tad neka vrsta disfunkcionisanja pamćenja koje, umesto da kodira neki događaj kao čistu prošlost, ponavljano ubrizgava odlomke prošlosti u sadašnjost – ili ćemo pak po ko zna koji put preispitati nagon smrti i nastaviti raspravu sa Frojdom.

Iako me veoma mnogo zanimaju radovi o pamćenju, mislim da nas oni prosvetljuju, to me ne sprečava da se postavim prema nagonu smrti i ponavljanju.

Ovde preuzimam i razvijam ono što sam već pisala u „Protoku i zastoju“, gde sam govorila o činu okrutnosti. Evo, ukratko, šta ja mislim.

Prvo, ne verujem da postoji dvojstvo nagona. Postoji samo jedan nagon, protok životnosti, ali on ima zastoje, zaustavljanja. Upravo u tim zaustavljanjima stvara se ponavljanje. Kao što se kaže „Priroda se užasava praznine“, tako bih ja rekla da ljudski duh ne može da ostane bez misaonih sadržaja; sekvence prošlosti dolaze i zauzimaju tu prazninu zaostalu posle zastoja nagona života. Taj trenutak zaustavljenosti je kao kakav odlomak koji nije investiran aktuelnim objektima. Nagon života postaje retrogradan, njegova se snaga okreće unatrag da bi potražila sekvence i iznela ih na površinu sadašnjosti. Tamo gde slabe objekti budućnosti, nagon smrti ih traži u prošlosti, investira ih, i pojava ponavaljanja u zastoju beleži se kao nagon smrti. Vidimo kako je on deo nagona života. To je jedna temeljna tišina koja nije smrt, to je kao kad se kaže: „Tišina, snimamo!“

Koje će sekvence tad biti odabrane da dođu i zauzmu sadašnjost? Sekvence koje su delimično ili potpuno ostale psihički neintegrisane, traumatične sekvence. Njih sklonim vraćanju ne čini trauma, nagonjena ne znam kakvom sopstvenom snagom koja bi bila snaga nagona smrti. Mislim da je, obrnuto, posredi pritisak koji ide od sadašnjosti prema prošlosti da bi se potražile sekvence, bleskovi nepredstavljene stvarnosti, i smešta ih u jednu sekvencu koju je sadašnjost loše uredila. To je kao cev za vodu koja se spljošti na jednom mestu: voda može da dotiče bilo putem pritiska koji otčepljuje mesto zastoja, bilo putem povraćaja vode uzvodno koji će ponovo uspostaviti mogućnost kruženja. To je, naravno, malo uprošćena slika, ali ovde je važan pojam anterogradnog i retrogradnog. To je ista nagonska sila, ali kad se zbog nečega umanji, „popravlja“ je neki ostatak prispeo iz nekog prethodnog trenutka, nekog diskontinuiranog trenutka.

To je, dakle, jedan jedini nagon, sa zastojima koji će se „ispuniti“ sekvencama prošlosti sa istom silom života koja se, umesto da povlači linije prema budućnosti, nekako ponovo izvija i teži da daje impulse odlomcima prošlosti prema sadašnjosti. Zastoj je kao neka praznina koja bi usisavala elemente prošlosti koji su ostali psihički neintegrisani. Upravo sila prinude, nagon okrenut unazad, proizvodi ponavljanje, ona daje svoj nagon ponavljanju.

Dajem vam malu skicu na kojoj je sažeto to što sam upravo rekla.

Temelji ljudske vrste

Vezivanje — okrutnost — pritisak slobode

Patos jedinstvenosti: objekt je tu ili nije tu

Strepnja — osećaj krivice — depresija

Patos u odnosu prema objektu: objekt je presudan

Žalost — stid — adikcija

Grešimo kad u slućaju žalosti za pokojnikom govorimo o depresiji. S druge strane, grešimo kad govorimo o žalosti kad je posredi rastanak od živih. Često čujemo kako se, kad se zaljubljeni rastanu, kaže „Više bih volela da je mrtav“. Treba prestati s korišćenjem izraza „žaliti za nekim“ u svakoj prilici. Kad je gubitak žive osobe posredi, taj gubitak izaziva strepnju koja nastaje zbog mučno upornog očekivanja povratka. Možete videti da žalost nije depresija. Depresija je narcistička problematika koja nastaje posle sputavanja pristiska pojedinčeve slobode, ona dakle nema nikakve veze sa žalošću. Ona je bliska ponašanjima zavisnosti, a takođe i adikcijama.

ZAKLJUČAK

Temeljna osećanja nisu potčinjena prinudi, a ako se ispolje u odnosu analizand-analitičar, oni svoje mesto nalaze u vezi. Njih ima ili nema. Ono što se ponavlja jeste konfiguracija patosa. Temelji postupaka svojstvo su ljudskog subjekta i izražavaju se kroz vezu. Veza je ono što povezuje dva ljudska bića, ona je zajednička i analizi i životu. Kad se nađemo u dinamici transfera, dolazi do aktualizacije tih temelja u jednoj osobenoj patologiji, a upravo ta aktualizacija sačinjava ponavljanje. Ponavlja se objektni odnos; bez objekta nema transfera i nema ponavljanja, ima naprosto života. A u analizi, iz seanse u seansu, uz transfer nalazimo i život i životne veze između dva ljudska bića.

Da sasvim zaključim, na um mi pada sledeće pitanje: zar iskrsavanje temeljnih osećanja u analizi, bez njihovog prerušavanja u patos – to jest iskrsavanje vezivanja, okrutnostI i pritiska slobode – nije znak da je transfer završen, da su pacijent i analitičar u vezi koja je naprosto ljudska, a ne profesionalna?

Završavam, dakle, tamo gde sam i počela: time koliko nam je korisno da pravimo razliku između transfera i veze. I nemogućnošću (ili uzaludnošću) kad hoćemo da pred nekim budemo isključivo „skroz analitičar“.

Laisser un commentaire